Omi­lje­no od­ma­ra­li­šte mno­gih lju­bi­te­lja ri­je­ke Ta­re, me­đu ko­ji­ma su i čla­no­vi Pla­ni­nar­skog klu­ba „Vje­ve­ri­ca“ iz Ko­to­ra, je­ste kamp „En­ci­jan“, smje­šten na oba­li sa bo­san­ske stra­ne. Već tre­će lje­to ka­ko re­kre­a­tiv­ci svih ge­ne­ra­ci­ja iz Her­ceg No­vog, Tiv­ta i Ko­to­ra pro­vo­de od­mor u ovom kam­pu, „ušu­ška­nom“ pre­ko pu­ta Br­šta­no­vi­ce. Oda­tle se uz in­struk­ci­je vr­snih ski­pe­ra spu­šta­ju čam­ci­ma niz Ta­ru, uži­va­ju­ći u svje­ži­ni bi­stre ze­le­ne ri­je­ke, u uz­bu­dlji­vom za­plju­ski­va­nju pet­na­e­stak bu­ko­va do Šće­pan Po­lja, kao i u vo­do­pa­di­ma Šip­ča­ni­ca i Man­ta vre­la. Po­zi­tiv­nu ener­gi­ju cr­pe u pje­šač­kim tu­ra­ma, ve­sla­njem ka­ja­ka ili dri­je­ma­ju­ći u vi­se­ćim lju­lja­ška­ma, spre­ma­ju­ći ve­če­re u sta­rin­skom ko­tli­ću na lo­gor­skoj va­tri, uz pje­smu i gi­ta­ru. Ja­na Mi­ha­li­ko­va iz Bra­ti­sla­ve, biv­ša dr­žav­na ju­ni­or­ska pr­va­ki­nja u ka­ja­ku jed­no­sje­du i olim­pij­ska re­pre­zen­ta­tiv­ka Slo­vač­ke, već de­set go­di­na sva­ke se­zo­ne do­la­zi u kamp. Pri­su­stvo­va­li smo ka­da se spu­sti­la ka­ja­kom niz Ta­ru, pri­je no što se vra­ti­la u Slo­vač­ku.
– Sva­kog ju­tra to­kom 21 da­na spu­šta­la sam se ka­ja­kom do Šće­pan Po­lja, a lju­di iz kam­pa bi me­ne i ka­jak vra­ća­li autom na­zad. To je za me­ne ve­li­ka po­moć, za­to sam i vo­lon­ti­ra­la ra­de­ći u ku­hi­nji, po­slu­žu­ju­ći go­ste... Ra­ni­je sam do­la­zi­la sa tro­je dje­ce, ko­ja su sa­da od­ra­sla, kao i sa su­pru­gom, ko­ji se u me­đu­vre­me­nu raz­bo­lio. Za nas je ovo ve­li­ki re­laks, ov­dje ima­mo dru­gu po­ro­di­cu, po­zna­ju nas svi i na­ma to pu­no zna­či – ka­že Ja­na. Pred­u­zet­nik Ev­gen Po­pov, Rus iz Her­ceg No­vog, u slo­bod­no vri­je­me pla­ni­nar­ski tr­kač (trail run­ning) i nje­go­va osmo­go­di­šnja ćer­ka Ma­ša, uče­ni­ca OŠ „Mi­lan Vu­ko­vić“ hra­bro su za­ko­ra­či­li pre­ko de­va­sti­ra­nog vi­se­ćeg mo­sta ko­ji je ne­ka­da spa­jao dvi­je oba­le Ta­re, sa­da i dvi­je dr­ža­ve. Ma­la Ma­ša bi­la je spo­je­na saj­lom za očev po­jas, a ovaj do­ži­vljaj ovje­ko­vje­či­la je fo­to­gra­fi­jom. Ima­će o če­mu da pi­še ka­da kre­ne u ško­lu.
– Od 2014. go­di­ne če­sto kam­pu­je­mo ov­dje, prak­ti­ku­je­mo da do­đe­mo jed­nom kra­jem apri­la- po­čet­kom ma­ja na otva­ra­nje se­zo­ne raf­tin­ga. Ta­da do­la­zi­mo sa po­seb­nom eki­pom, bez dje­ce jer je u to do­ba vo­da opa­sna. Za­tim opet do­đe­mo to­kom ju­la – po­čet­kom av­gu­sta, sa pri­ja­te­lji­ma i dje­com, ta­ko da smo ov­dje obič­no dva pu­ta go­di­šnje, a ne­ka­da i tri pu­ta. Svi­đa nam se ta po­seb­na ener­gi­ja, kamp je na po­seb­nom mje­stu u sa­mom ka­njo­nu, što nam iz­u­zet­no od­go­va­ra, da po­bjeg­ne­mo od grad­ske vre­ve i bu­ke. Ma­lo je kom­pli­ko­va­ni­ja lo­gi­sti­ka, ali je s dru­ge stra­ne ne­za­men­ljiv taj do­ži­vljaj ka­da spa­va­te u ka­njo­nu, ču­je­te huk Ta­re i ka­ko se bu­di­te uju­tru isto sa tim hu­kom. Po­sto­je raz­li­či­te mo­guć­no­sti – da pla­ni­na­ri­te, da se pe­nje­te uz ka­njon, lju­di su ov­dje ja­ko go­sto­pri­mlji­vi, pred­u­sre­tlji­vi, uslu­žni, o to­me pri­ča­mo pri­ja­te­lji­ma i oni do­la­ze. Do sa­da smo do­ve­li oko 15 po­ro­di­ca, ko­je su ta­ko do­šle kao i mi, pr­vi put, a on­da se če­sto po­no­vo vra­ća­ju u kamp, ka­zao nam je Bo­ško Pe­tro­vić, ko­ji je pred­vo­dio gru­pu od tri­na­e­sto­ro po­ro­dič­nih lju­di i dje­ce iz Be­o­gra­da.
Ko­ri­to Ta­re u vri­je­me ni­skog vo­do­sta­ja po­god­no je i za „kvad vo­žnju“, ko­ju prak­ti­ku­ju Du­šan iz No­vog Sa­da i Ran­ko Da­vi­do­vić iz Frank­fur­ta, ko­ji je u Me­štra­jev­cu, se­lu po­vi­še „En­ci­ja­na“, ob­no­vio đe­do­vu ku­ću. Ima­ju gru­pu za­lju­blje­ni­ka u ove te­ren­ske če­tvo­ro­toč­ka­še, sa ko­ji­ma vo­ze okol­nim pla­ni­na­ma – Ze­len­go­ri, Vra­no­vi­ni, Ob­zi­ru (na 2.050 me­ta­ra).
– Vo­li­mo ovu te­ri­to­ri­ju na tro­me­đi, sva­ke go­di­ne do­la­zi­mo tri pu­ta i svra­ća­mo če­sto u kamp. Ovo je naj­ljep­ši kamp u pri­ro­di na ovoj stra­ni Ta­re, ovo je „od Bo­ga raj“ – ka­že Da­vi­do­vić. Iako je stal­no za­po­slen u dr­žav­noj fir­mi u šu­mar­stvu, li­cen­ci­ra­ni ski­per za raf­ting Mo­mir Pa­vlo­vić iz Fo­če, sva­kog vi­ken­da je na Ta­ri, jer ga ovaj po­sao od­ma­ra i opu­šta. Do­ma­ćin kam­pa, Dra­gan Đu­ro­vić-Đu­ra, ka­že da je na­kon bur­nog i ži­vo­ta pu­nog stre­so­va u Be­o­gra­du, na­šao dru­ga Mi­la­na Šu­pi­ća i svoj `božiji raj`na Ta­ri.
Bra­ća Mi­lan i Zo­ran Šu­pić iz Fo­če, pla­ni­na­ri od ma­lih no­gu, od­ra­sta­li uz ro­di­te­lje, slu­žbe­ni­ke u Na­ci­o­nal­nom par­ku „Su­tje­ska“, osno­va­li su kamp pri­je 15 go­di­na za­jed­no sa čla­no­vi­ma pla­ni­nar­skog klu­ba „En­ci­jan“, ko­ji se u me­đu­vre­me­nu uga­sio. Na­ziv „En­ci­jan“ po­ti­če od ime­na neo­bič­no li­je­pog cvi­je­ta spe­ci­fič­ne, po­ma­lo ne­pri­rod­ne me­ta­lik-pla­ve bo­je, en­de­mič­ne vr­ste ko­ja ra­ste u po­ja­su od hi­lja­du ipo me­ta­ra naj­vi­še.
Osim što je sja­jan me­na­džer, Mi­lan Šu­pić je i vr­hun­ski di­zaj­ner – „tek­sti­lac“, ko­ji je svo­jom dje­lat­no­šću spo­jio tu­ri­zam i pro­iz­vod­nju sport­ske opre­me. On vo­di Tu­ri­stič­ko pred­u­ze­će „En­ci­jan“, ko­je ob­u­hva­ta kamp i tu­ri­stič­ku agen­ci­ju u Fo­či, i di­rek­tor je pred­u­ze­ća u Pe­kin­gu, gdje kre­i­ra i pro­iz­vo­di out­do­or gar­de­ro­bu, pla­ni­nar­sku, raf­ting i opre­mu za eks­trem­ne spor­to­ve, sa bren­dom „Sher­pas“. Po­kre­nuo je pro­iz­vod­nju u Pe­kin­gu pri­je 15 go­di­na na­kon što je za­tvo­rio svo­ju fa­bri­ku u Fo­či sa 100 rad­ni­ka i sa­da pa­ra­lel­no ži­vi i ra­di na re­la­ci­ji Ki­na - Bo­sna i Her­ce­go­vi­na. Šer­pas je ime ple­me­na ko­je ži­vi na Hi­ma­la­ji­ma, ko­je nje­gu­je vo­di­če i or­ga­ni­za­to­re eks­pe­di­ci­ja na Mont Eve­rest. Po nje­mu je i Mi­lan do­bio na­di­mak, te ga svi zna­ju i kao „Šer­pa“. U kamp do­la­zi i ja­ko pu­no po­zna­tih fa­ca, a svi po­sje­ti­o­ci se ov­dje osje­ća­ju kao kod svo­je ku­će, to je ono što im pri­ja.
– Lju­di su pro­na­šli fe­no­me­nal­no mje­sto gdje mo­gu tih 24-48 sa­ti ili par da­na istin­ski „na­pu­ni­ti ba­te­ri­je“, da ih ni­ko ne uz­ne­mi­ra­va, da uži­va­ju u sva­kom tre­nut­ku. Raf­ting je osnov sve­ga, a lju­di su sprem­ni na raz­ne kom­bi­na­ci­je. Ima tu­ri­sta sa svih stra­na, od Ame­ri­ke i Ju­žne Afri­ke, pre­ko Evro­pe, Ru­si­je. Ta­ra je po­sta­la brend, ja­ko do­bar tu­ri­stič­ki pro­iz­vod, ne­za­o­bi­la­zna de­sti­na­ci­ja sva­kom tu­ri­sti iz Cr­ne Go­re i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ka­že Mi­lan. Od par hi­lja­da tu­ri­sta po sva­koj se­zo­ni je 60-70 po­sto go­sti­ju po­vrat­ni­ka, ko­ji su sva­ke se­zo­ne tu ili su bi­li pri­je go­di­nu-dvi­je pa po­no­vo po­že­le da do­đu. To vi­še ni­su ni stal­ni go­sti, kad ne­ko do­la­zi de­set go­di­na za­re­dom, od po­čet­ka ili po tri pu­ta go­di­šnje, on­da je to već dru­gar-pri­ja­telj – ka­že Mi­lan – Šer­pas.
– Mi je­smo u „bi­zni­su“, ali ne mo­ra sve bi­ti „na mje­ru“, ipak smo mi kamp gdje se lju­di osje­ća­ju dru­ga­či­je u od­no­su na kla­sič­ni tu­ri­zam, jer ih do­če­ku­je­mo kao da su do­šli u na­šu ku­ću. Osje­ća se ta po­zi­tiv­na ener­gi­ja, ko­ju da­je i sa­mo mje­sto, dru­ži­mo se i to ide opu­šte­no i le­žer­no. Čim lju­di no­gom kro­če u kamp osje­te tu vi­bra­ci­ju, li­je­po im je, a to i je­ste su­šti­na- da di­je­li­mo lje­po­tu pri­ro­de, da svi­ma bu­de li­je­po i zbog to­ga se lju­di i vra­ća­ju – ka­že Šu­pić. Upo­zo­ra­va na ubr­za­nu ne­kon­tro­li­sa­nu grad­nju kam­po­va, ko­jih sa­da ima pre­ko 30. Dnev­no na raf­ting pro­sječ­no do­la­zi od 800 do 1.000–1.200 lju­di, či­me se stva­ra­ju stra­ho­vi­te gu­žve. Zbog to­ga se sa bo­san­ske stra­ne pro­bi­ja ce­sta, sa ci­ljem da se sma­nje gu­žve na gra­nič­nom pre­la­zu i obez­bi­je­di lak­ši pri­stup po­la­znoj tač­ki za raf­ting.
– Ta­ra je za­šti­će­no pod­ruč­je – pri­je par go­di­na sa cr­no­gor­ske stra­ne je pr­o­gla­šen Park pri­ro­de Pi­va kao pri­dru­že­ni par Na­ci­o­nal­nom par­ku Dur­mi­tor. To je pr­vi ko­rak za­šti­te, ali anar­hi­je ima pu­no. Pre­vi­še i sa do­sta anar­hi­je se taj bi­znis raz­vi­ja, pri­lič­no ne­u­re­đe­no za­kon­sko pod­ruč­je. Ni jed­na ni dru­ga dr­ža­va ne pre­po­zna­ju pra­vi kva­li­tet, po­ten­ci­ja­le i zna­čaj pri­rod­nog am­bi­jen­ta, ko­ji bi tre­ba­lo za­šti­ti­ti, ure­di­ti po­slo­va­nje, ri­bo­lov, raf­ting – po­ru­ču­je Mi­lan Šu­pić.
Mir­ja­na D. Po­po­vić


Su­ro­va ko­mer­ci­ja­la „oba­ra“ Ta­ru

– Ta­ra je per­fekt­no či­sta, i dan-da­nas je naj­ve­ći re­zer­vat pit­ke vo­de u Evro­pi, bak­te­ri­o­lo­ški is­prav­na. Kad ne­ma do­volj­no za­šti­te, ne­ma do­volj­no ren­dže­ra, ne­ma ustro­je­nih pra­vi­la, ne­go vla­da anar­hi­ja, ra­di ko šta ho­će, kad ni­ko ne vo­di ra­ču­na o ne­če­mu, on­da ra­di sva­ko što že­li. Već je kre­nu­lo u ne­ga­tiv­nom prav­cu, dr­ža­va tre­ba da ure­di te stva­ri, umje­sto što na­sto­ji da ku­pi so­ci­jal­ni mir - ako već ne mo­že da lju­di­ma obez­bi­je­di ne­ki po­sao, on­da ne­ka ne gle­da kroz pr­ste sva­ko­me ko po­kre­ne bi­lo ko­ji po­sao. Za­to ov­dje sva­ko ra­di šta ho­će – po­či­nje grad­nja, ni­ču kam­po­vi na sve stra­ne, vo­ze ne­li­cen­ci­ra­ni ski­pe­ri, s opre­mom, bez opre­me, jed­no­stav­no- anar­hi­ja, to je ta ru­žna stra­na na­šeg po­sla. Pre­vi­še lju­di ula­zi u ovaj po­sao sa­mo iz či­ste, su­ro­ve ko­mer­ci­jal­ne osno­ve, on­da je tu bes­kru­pu­lo­zan rad. Ta­ra je u uspo­nu ali se bo­jim da ta ru­žna stra­na po­la­ko ne poč­ne da je „oba­ra“ – po­di­je­lio je Šu­pić svo­ju za­bri­nu­tost sa na­ma.


Naj­bo­lji kom­ši­ja – Cr­no­go­rac

– Kad smo po­či­nja­li, pre­ko pu­ta nas na Br­šta­no­vi­ci, na 300 me­ta­ra odav­de, bio je kom­ši­ja Cr­no­go­rac, Ra­ško Den­dić, je­dan je­di­ni i naj­bo­lji kom­ši­ja na svi­je­tu ko­ga ima­mo. Dr­ve­ne spla­vo­ve da­nas ra­de sa­mo na­sled­ni­ci ču­ve­nog spla­va­ra Ade­ma Pen­de­ka, od pri­je ra­ta, či­ji su si­no­vi na­sta­vi­li tu tra­di­ci­ju. Po­če­tak je bio mu­ko­tr­pan, naj­vi­še je bi­lo do­bre vo­lje, po­zi­tiv­ne ener­gi­je, fi­na eki­pa, nas de­se­tak. Par go­di­na smo svu gra­đu pre­vo­zi­li pre­ko ri­je­ke, do­vo­zi­li gra­đu u ka­njon ovim istim pu­tem ko­ji je sad već as­fal­ti­ran. Lo­ka­ci­ja je u ne­do­đi­ji, te smo pri­je par go­di­na na­pra­vi­li se­bi pro­toč­nu mi­ni-hi­dro­e­lek­tra­nu, sa­da ima­mo stru­ju, sa­mi se snab­di­je­va­mo, mno­go nam je lak­še. Do­ve­li smo vo­du iz pla­ni­ne, rje­ša­va­li pro­ble­me u ho­du... Kamp je ur­ba­ni­zo­va­na cje­li­na, mak­si­mal­nog ka­pa­ci­te­ta od 80 le­ža­ja. Tru­di­mo da osta­ne uklo­pljen u tu am­bi­jen­tal­nu pri­rod­nu sre­di­nu. Uze­li smo ze­mlji­šte pod za­kup, pla­ća­mo ki­ri­ju na go­di­šnjem ni­vou – ob­ja­snio nam je Šu­pić.